Dva velika razočarenja

 

U vremenu religijskog probuđenja koje je zahvatilo Ameriku, a bilo podstaknuto propovedanjem Viljema Milera, mnogi su nastojali da budu spremni za drugi Hristov dolazak. Porodica Elen Vajt prihvatila je vest o Hristovom dolasku i uskoro su bili isključeni iz članstva u Metodističkoj crkvi radi svojih kontroverznih verovanja. Ovaj događaj je doprineo da služba Elen Vajt počne u veoma teškim okolnostima. Isključeni iz crkve u kojoj su bili kršteni, članovi Elenine porodice radovali su se predviđenom momentu Hristovog dolaska, kako ga je Miler predvideo, ali su bili veoma razočarani kada se  predviđanja nisu ispunila. Naravno, Isus nije došao 1844. godine kao što su mileriti očekivali. Hiljade ljudi bilo je razočarano, a mnogi su izgubili veru i odbacili učenja Biblije. Neki od njih su prodali svoja imanja očekujući Isusov povratak. Elenina vera je izdržala ovo razočarenje jer je imala blisku zajednicu sa Bogom. Kasnije je napisala: “Bilo je ovo gorko razočarenje koje je došlo na malo stado  čija vera je bila tako jaka, a nada uzvišena. Ipak, bili smo iznenađeni da smo osećali slobodu u Gospodu, i da smo bili tako silno okruženi Njegovom snagom i milošću…Bili smo razočarani, ali ne i slomljenih srca.”

Ko je bio Viljem Miler?

Viljem Miler (1782-1849) bio je američki farmer i baptistički propovednik koji je najavio Hristov dolazak oko 1844. godine i time započeo tzv. Mileritski pokret. U toku rata u Americi 1812. godine služio je u u vojsci sa činom kapetana. Nakon rata, vratio se na svoju farmu u Lou Hemptonu, u državi Njujork, nadajući se da će živeti jednostavnim životom farmere i mirovnog sudije.

Tokom 1816. godine, postao je hrišćanin. Napisao je: „Biblija je postala moje ushićenje, a u Isusu sam našao prijatelja“. Njegovi skeptični prijatelji, uglavnom deisti, su ga izazivali, što ga je navelo na temeljno proučavanje Biblije, počev od 1. Mojsijeve knjige. On je napisao da je svaki nejasan tekst upoređivao sa srodnim tesktovima uz pomoć Krudenovog konkordansa sve dok ne bi uspeo da uskladi njihovo značenje.

Uz ozbiljan pristup proučavanju Biblije, počeo je i sa proučavanjem proročanstava koja su ga navela na zaključak da on živi u poslednjem periodu zemaljske istorije. Posebno se usredsredio na proročanstva iz Knjige proroka Danila, a naročito na tekst: „Do dve hiljade i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja očistiti.“ (Danilo 8,14) Nakon daljeg proučavanja, on je 1818. godine zaključio da će se „za oko dvadesetpet godina [oko 1843.]… sva dešavanja u našem sadašnjem poretku stvari završiti“. Tokom narednih pet godina, on je proučio sve prigovore na svoje razmišljanje ali je postao sve uvereniji u svoje razumevanje Biblije.

Iako je ozbiljno istraživao Bibliju, ogradio se da on nije javni govornik, već da su ga okolnosti vodile ka propovedaonici – i njegov život je zauvek promenjen. Po celoj Novoj Engleskoj ljudi su se okupljali u velikom broju tokom sastanaka na kojima je on govorio, a koje us organizovali vodeći pastori tog vremena. Objavljivao je svoje misli i javna predavanja, što je povećalo njegovu popularnost. U periodu od 1834. do1839. godine, imao je zapisano više od 800 predavanja, održanih na njegov trošak i u potpunosti kao odgovor na direktne pozive da govori na različitim mestima.

Godine 1839, kad je Džošua Hajms, pastor u Bostonu, čuo Milera kako propoveda, odmah je pod uticajem njegovih tumačenja proročanstava objavio izdanje pod nazivom Znaci vremena (Signs of the Times), što je kasnije dovelo i do mnogih drugih izdanja. Od tada je milerizam postao više od aktivnosti samo jednog čoveka. Mnogi istaknuti propovednici i teolozi su se pridružili Mileru.

Miler nikad nije precizirao datum Isusovog povratka, već je koristio frazu „oko 1843. godine“. U januaru 1844. godine, ponovo je razmotrio svoja razmišljanja i rekao da će to biti pre 21. marta. Nakon 22. oktobra 1844. godine, Miler je napisao: „Iako sam se već dva puta razočarao, nisam razočaran ni obeshrabren. … Moja nada u Hristov dolazak je jača nego ikad.“

Veliko razočarenje

„Veliko razočarenje“ se odnosi na tugu koju je doživelo oko 100.000 milerita koji su očekivali da se Isus vrati 22. oktobra 1844. godine.

Ovaj datum je bio kraj najdužeg proročkog vremena pomenutog u Bibliji, a koje se nalazi u Danilu 7. i 8. Poglavlju. Ovo proročanstvo počinje 457. godine pre Hrista i nastavlja se 2.300 godina sve do 1844. godine. Proročanstvo sadrži tačne datume početka Hristove službe prilikom Njegovog prvog dolaska, zatim Njegove smrti na krstu i početka Njegovog prvosvešteničkog rada u Svetinji nad svetinjama u nebeskom Svetilištu, o čemu Pavle piše u Poslanici Jevrejima.

Očigledno, Isus se nije vratio 1844. godine, ali to nije bila greška milerita – to jest, nije posledica pogrešnog računanja datuma već pogrešnog razumevanja prirode samog tog događaja.

Gledajući unazad, nijedan drugi slom hrišćanske nade ne može da se poredi sa tim osim očaja učenika kad je Isusu suđeno i kad je razapet. A ista pouka je i ovde primenjiva – isto kao što su učenici ubrzo shvatili da Isusova misija nije propala i da je On pobedio greh, tako su i razočarani mileriti ubrzo shvatili da ih Isus nije izneverio.

Hrišćanska adventistička crkva 22. oktobar naziva „Danom razočarenja“. Međutim, još je bolje 22. oktobar pamtiti kao dan Hristovog postavljenja. Kao na putu za Emaus kad je Isus prišao svojim razočaranim učenicima, tako je On još jednom prišao vrlo blizu svojim najozbiljnijim ali zbunjenim vernicima u mesecima koji su usledili nakon „Velikog razočarenja otkrio im šta se desilo 22. oktobra 1844. godine.

Šta je adventistički pokret?

Izraz „adventistički pokret“ se odnosi na jedno od tri istorijska doba.

Započevši u Evropi pred kraj 18. veka i u prvim decenijama 19. veka, „adventistički pokret“ je postao međunarodno poznat jer su mnogi ljudi različitih pogleda i u mnogim zemljama očekivali povratak Isusa Hrista.

Pisci i propovednici koji su isticali „skori“ Isusov povratak bili su dobro poznate vođe u skoro svakoj protestantskoj denominaciji. Na primer, više od 400 propovednika Drugog Hristovog dolaska bili su na Britanskim ostrvima. U katoličkoj crkvi, Manuel de Lakunza, sveštenik rođen u Čileu, svedočio je po celoj Južnoj Americi. Jozef Volf, preobraćeni Jevrejin, poznat po svom izuzetnom intelektu, uskoro je bio proglašen „misionarom sveta“ dok je posećivao muslimanska i paganska ostrva.

Druga upotreba termina „adventistički pokret“ desila se ranih 1840-tih, u opisu mileritskog pokreta, posebno između 1840. i 1844. godine u SAD-u.

Treća upotreba ovog termina se najčešće prihvata prilikom opisa nastanka i razvoja Hrišćanske adventističke crkve po celom svetu. Ona rezimira i ubedljiv fokus razloga postojanja Adventističke crkve.