Ispravni principi tumačenja spisa Elen Vajt

Postupci Elen Vajt u vezi vegeterijanizma
04.03.19.
Autoritet Elen Vajt u doktrinarnom razvoju
04.03.19.

Ispravni principi tumačenja spisa Elen Vajt

Do trenutka njene smrti, 1915. godine, Elen Vajt je napisala više od sto hiljada stranica teksta. Sa takvim obimom spisa koji su pisani u periodu 1845-1915 dosta udaljenim od našeg kibernetičkog sveta, ispravni principi tumačenja su osnova za razumevanje njene poruke. Upravo ovde i njeni kritičari, ali i njene pristalice propuštaju da shvate nešto. Oni ne uspevaju da čitaju spise Elen Vajt u njihovom originalnom i književnom kontekstu čineći ih tako »labavim putokazom« koji može da se »okreće čas na jednu, čas na drugu stranu«.1

Ovo poglavlje baviće se tumačenjem u kontekstu tvrdnji kritičara da su spisi Elen Vajt sadržali mnoge »sporne, nebiblijske ili čak i jeretičke izjave«.2 S obzirom da je ova tvrdnja zasnovana na tumačenju ovih izjava, treba postaviti pitanje: Da li su kritičari Elen Vajt primenjivali ispravne principe tumačenja u njihovim procenama njenih spisa? Ako jesu, onda su oni u pravu, a adventističke apologete greše. Ali, ako su izvrnuli njene izjave i dali im značenje suprotno kontekstu, onda oni govore laži.

Principi tumačenja

Hermeneutika je nauka i veština tumačenja pisanih tekstova, posebno u oblastima književnosti, prava i religije. Poreklom od grčke reči hermeneuo (govoriti razgovetno, objasniti ili prevesti), termin hermeneutika bavi se značenjem tumačenja i predstavlja principe za dobijanje značenja pisanog dokumenta.3 Ovakvo razumevanje termina posebno je značajno u disciplini biblijskog tumačenja.4 Hermeneutika postavlja pitanje šta je autor hteo da kaže onim što je rekao. Ona tako čuva prava autora na njihove namere značenja teksta.5 Autor ima pravo da ga razumemo, i nije pravedno kad tumač promišljeno pruži drugačije značenje tom dokumentu nego što je bila autorova namera. Kad govorimo o hermeneutici u vezi Elen Vajt, mi govorimo o metodi tumačenja njenih spisa i čuvanja značenja sa originalnom namerom.

Proteklih godina, adventistički teolozi su iz discipline hermeneutike izvukli zajedničke metode i principe ispravnog tumačenja i primenili ih na proučavanje spisa Elen Vajt.6 Rezultat je set korisnih uputstava, kao što je Džordž Najtovo Čitanje Elen Vajt.7 Kao i bilo koji drugi pisac devetnaestog veka, Elen Vajt je imala pravo da se njen glas čuje u svetlosti originalnog konteksta u kome je pisala, a bila bi nepravda prema njoj kao autoru da bilo ko – bilo prijatelj ili protivnik – da njenim spisima značenje suprotno originalnoj nameri. Ipravna hermeneutika će dopustiti da se čuje njen pravi glas. A, za one koji veruju da je nadahnuće Elen Vajt autentično, slušanje i razumevanje njenog pravog glasa je ekstremno značajno.

Principi tumačenja postkanonskih spisa biće slični principima tumačenja samog biblijskog kanona. Zato se ključni principi brige za književni i istorijski kontekst nalaze u samom središtu ispravnog tumačenja. U ovom svetlu, adventistički teolozi zastupali su sledeća hermeneutička uputstva kao sredstva shvatanja namernog značenja u spisima Elen Vajt:

  • Proučavajte Bibliju na prvom mestu, pa tek onda čitajte spise Elen Vajt.
  • Proučavajte sve dostupne informacije o datoj temi.
  • Proučavajte svaku izjavu u neposrednom, a i širem književnom kontekstu.
  • Otkrijte osnovne principe.
  • Budite uravnoteženi, izbegavajući ekstremna tumačenja.
  • Ne zaboravite da nadahnuće nije diktat reči.
  • Održite zdravo, duhovno razmišljanje.

Dosta je toga rečeno o svakom od ovih uputstava i ostalima, a teolozi su iz adventističke istorije i spisa Elen Vajt uzeli brojne korisne ilustracije.8 Ovo poglavlje će se fokusirati na uputstva u vezi književnih i istorijskih konteksta. Ova dva ključna principa hermeneutike najviše su narušeni od strane onih koji žele da diskredituju Elen Vajt.

Književni kontekst

Biti »izvađen iz konteksta« je frustrirajuće iskustvo. Političari i državne vođe često se žale da su pogrešno citirani od strane protivnika, i mnoge porodične svađe postale su žučne samo zato što je neko stavio reči u drugi kontekst ili ih loše naglasio u odnosu na originalni kontekst. Isto se dešava i sa pisanom komunikacijom. Nerazumevanje se dešava kad ljudi čitaju samo deo onoga što je napisano i svoje shvatanje zasnivaju na delimičnom čitanju. Ovo je posebno istina za Bibliju. Uzmite, na primer, izjavu: »Nema Boga«. S obzirom da Biblija sadrži ovu izjavu, neko bi mogao da pomisli da ona odobrava ateizam. Ali, kad se ta izjava pročita u njenom književnom kontekstu, onda se shvata i originalna namera: »Reče bezumnik u srcu svom: Nema Boga; nevaljali su, gadna su dela njihova; nema nikoga da dobro tvori.« (Psalam 14,1, naglašavanje dodato). Jasno je da vađenje biblijskih tekstova iz njihovog konteksta iskrivljuje njihovo namereno značenje.9 Isti je slučaj i sa spisima Elen Vajt – ili bilo kojim drugim autorom, bilo da je nadahnut ili ne.

U opusu Elen Vajt, književni kontekst podrazumeva pasuse, stranice, dokumente i knjige koje okružuju određenu izjavu. To znači da je »kontekst rečenice njen pasus, kontekst pasusa je niz pasusa koji mu prethode i slede iza njega«.10 U slučaju pisma, rukopisa ili objavljenog članka, mora se gledati rečenica ili pasus u svetlosti okolnih pasusa, a onda u svetlosti celokupnog dokumenta. U slučaju knjige, rečenica se mora sagledati u svetlosti pasusa koji je okružuju i stranica u istom poglavlju, i konačno u svetlosti cele knjige. U vezi šireg konteksta, svaka rečenica treba da se sagleda u svetlosti serije Borbe vekova. Ovih pet knjiga – Patrijarsi i proroci, Proroci i carevi, Čežnja vekova, Dela apostola, i Velika borba – daju teološki okvir za spise Elen Vajt. One prikazuju njene najzrelije teološke misli, i tako čitaoci mogu dobro da ih razumeju i pažljivo razmatraju njihov sadržaj kad tumače teme koje se pojavljuju u njenim ranijim spisima.11

Sledeća slika prikazuje međusobni odnos različitih aspekata književnog konteksta u spisima Elen Vajt:

Slika 5: Krugovi konteksta za tumačenje spisa Elen Vajt

Kao što je pokazano na ilustraciji »Krugovi konteksta«, rečenica mora da se razume u kontekstu pasusa koji je sadrži, a onda u kontekstu pasusa koji je okružuju, koji dalje moraju da se razumeju u kontekstu strane ili stranica u poglavlju. Poglavlja moraju da se razumeju u kontekstu celokupne knjige, pisma ili članka, dok se oni razumeju u kontekstu serije Borbe vekova, i konačno, u kontekstu svega što je Elen Vajt pisala. Koncentrični krugovi pokazuju međusobne veze sa svakom komponentom književnog konteksta. Suština je da bilo koje tumačenje rečenice ili pasusa koje narušava bilo koji drugi krug najverovatnije neće biti ispravno.

Drugi način da se ovo objasni je uzimanje izjave Elen Vajt van njenog konteksta, što narušava njen »tok misli«. Tok misli Elen Vajt, kao i kod bilo kog organizovanog pisca, bila je serija povezanih ideja koje je ona organizovala tako da saopštavaju poseban pojam. Ovo saopštavanje je podrazumevalo logički tok u kome je jedna misao prirodno dovodila do sledeće. Na ovaj način ona je komunicirala kao što većina ljudi komunicira, u seriji izabranih ideja, koje su sve povezane u logičnu šemu. Tako, svaka rečenica koju je ona napisala mora da se razume u svetlosti drugih ideja izraženih u kontekstu, koji je njen niz misli.12

Elen Vajt je bila veoma svesna problema konteksta. U nekoliko situa­cija komentarisala je način na koji se njeni spisi uzimaju van konteksta:

Mnogi ljudi uzimaju svedočanstva koja je Gospod dao i primenjuju ih onako kako pretpostavljaju da treba da ih primene, birajući rečenicu ovde, rečenicu onde, uzimajući ih iz njihove prirodne povezanosti i primenjujući ih prema sopstvenoj ideji. Te jadne duše su postale zbunjene, a da su samo pročitale sve po redu kako je dato, videle bi pravu primenu i ne bi bile zbunjene. Mnogo toga, što je poruka sestre Vajt, služi za njeno pogrešno predstavljanje, čineći da ona svedoči u korist stvari koje nisu u skladu sa njenom idejom ili rasuđivanjem.13

U istom ovom smislu ona je pisala: »Oni koji ne hode u svetlosti poruke mogu iz mojih spisa da izvuku izjave kako im odgovara i da se one poklope sa njihovim ljudskim razmišljanjem, a izdvajajući ove izjave iz njihove povezanosti i stavljajući ih u ljudsko rezonovanje, čini da moji spisi podržavaju nešto što zapravo osuđuju.«14

U obe ove izjave ona koristi reč povezanost, koja nosi isto značenje kao reč kontekst. Elen Vajt je bila osetljiva zbog načina na koji su njene pristalice vadile njene spise iz konteksta. U jednom trenutku frustrirano je primetila: »Ono što kažem u privatnom razgovoru može kroz puno ponavljanja da dovede do toga da znači nešto sasvim suprotno od onog što je trebalo da znači da su samo slušaoci bili posvećeni svojim umom i duhom. Plašim se da govorim čak i svojim prijateljima; jer nakon toga čujem: sestra Vajt je rekla ovo… sestra Vajt je rekla ono… Moje reči su toliko istrgnute iz konteksta i pogrešno protumačene da zaključujem da Gospod želi da to zadržim od većeg broja ljudi tako da ću odbijati privatne razgovore«.15

Knjiga Dejla Raclafa Istina o adventističkoj »istini« sadrži savremeni primer citiranja jedne od rečenica Elen Vajt van njenog konteksta, tako da Raclaf jednu njenu izjavu proglašava »spornom, nebiblijskom ili čak jeretičkom«. Raclav citira red iz Čežnje vekova, koji kaže: »Isus je imao stariju braću« (Raclafovo naglašavanje).16 Zapazite kako je zakosio reč »stariji«, koja čitaocu ostavlja utisak da je Elen Vajt verovala da je Marija rađala decu i pre Isusovog rođenja. Ova ideja, ako je to ono na šta je Raclaf mislio naglašavajući tu reč, uništava čedno rođenje i bila bi smatrana jeretičkom od strane mnogih evanđeoskih hrišćana, ciljne grupe te knjige. Iako Raclaf u fusnoti daje broj stranice odakle je uzeta ta rečenica,17 on nije dao kontekst citirane rečenice, ostavljajući je otvorenom za pogrešno shvatanje.

Na prethodnoj stranici Čežnje vekova, Elen Vajt jasno kaže da su se ova »starija« Isusova braća zvala »Josifovi sinovi«, čime se zalagala za stav da su Isusova starija braća bila deca iz prethodnog Josifovog braka.18 Kad gledamo širi kontekst, celu knjigu, mi otkrivamo da je ona jasno potvrđivala čedno rođenje. Ona je prvo poglavlje naslovila sa »S nama Bog«, što je referenca ka Isaiji 7,14, tekstu koji je predvideo čedno rođenje. Ona takođe citira taj isti tekst u celini u poglavlju »Dolazak Izbavitelja« u Prorocima i Carevima, razjašnjavajući svoje verovanje u čedno rođenje.19 Elen Vajt je verovala da je Marija još uvek bila devica kad je rodila Isusa, baš kao što i Biblija uči.20

Druga izjava koju kritičari često koriste protiv Elen Vajt je ona u kojoj se kaže »Čovek Hristos Isus nije bio Gospod Bog Svemogući.«21 Ova izjava je možda jedna od najcitiranijih od strane onih koji žele da dokažu da Elen Vajt nije prihvatila puno božanstvo Isusa Hrista. Neposredni književni kontekst ove izjave, međutim – pasus u kome se ona nalazi – odmah pokazuje lošu prirodu ove tvrdnje.

Hristos je napustio svoj položaj na nebeskom dvoru i došao na ovu Zemlju da živi životom ljudskih bića. Ova žrtva koju je učinio da bi pokazao da je sotonina optužba protiv Boga laž, (da pokaže) da je moguće za čoveka da bude poslušan zakonima Božjeg carstva. Jednak sa Ocem, poštovan i obožavan od strane anđela, Hristos je ponizio sebe radi nas, i došao na ovu Zemlju za živi u poniznosti i siromaštvu – da bude čovek žalosti i prijatelj tuge. Ipak je pečat božanstva bio nad Njegovom ljudskom prirodom. On je došao kao božanski Učitelj, da podigne ljudska bića, da poveća njihovu fizičku, mentalnu i duhovnu efikasnost.

Nema nikog ko bi mogao da objasni tajnu Hristovog utelovljenja. Ipak, mi znamo da je on došao na Zemlju i živeo kao čovek među ljudima. Čovek Isus Hristos nije bio Gospod Bog Svemoćni, a ipak su Hristos i Otac jedno. Božanstvo nije potonulo u agonizujućoj torturi Golgote, ipak je i pored toga istina da »Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni« (naglašavanje dodato).22

Postaje očigledno, nakon pažljivog čitanja ovih pasusa, da Elen Vajt objašnjava razliku između Boga Oca (»Gospod Bog Svemoćni«) i Boga Sina (»čoveka Isusa Hrista«). Ona ni na koji način ne umanjuje božanstvo Isusa Hrista.23 Ona piše pažljivo: »Nema nikog ko bi mogao da objasni tajnu Hristovog utelovljenja. Ipak, mi znamo da je On došao na ovu Zemlju i živeo kao čovek među ljudima.« A, onda sledi izjava kojom pokušava da objasni neobjašnjivu »tajnu utelovljenja«: »Čovek Isus Hristos nije bio Gospod Bog Svemogući, ipak su Hristos i Otac jedno.« Primetite da kritičari citiraju samo deo rečenice, a ne celu. Vezni prilog »ipak« kojim počinje poslednja rečenica, udružuje dve kontrasne ideje. Kao takve, dve rečenice formiraju jedinicu i ne bi trebalo da se razdvajaju, što kritičari često rade.

Elen Vajt je prenosila ideju da dok su Isus Hristos i Njegov Otac zasebne Osobe, oni su ipak Jedno. U širem književnom kontekstu njenih spisa, pisala je: »Gospod Isus Hristos, božanski Sin Božji, postojao je oduvek, zasebna osoba, a ipak jedno sa Ocem.«24 Ovde pokušava da objasni ovu razliku nakon utelovljenja, bez rušenja istine da su Hristos i Otac još uvek »jedna suština i imaju iste atribute«.25 »Tajna utelovljenja« ne može biti u potpunosti objašnjena ljudskim rečima, kako ona primećuje. Ali, jasno je da ljudi koji kažu da red »čovek Isus Hristos nije bio Gospod Bog Svemogući« pokazuje da Elen Vajt nije učila o Isusovom punom božanstvu, istrgli su te reči iz njihovog književnog konteksta – otkrivajući tako da ih nije briga da tačno protumače njene spise.

Istorijski kontekst

Elen Vajt je veći deo svog života živela tokom druge polovine devetnaestog veka. Ovaj opšti istorijski period, sa svojim brzo promenljivim religioznim, političkim i kulturnim okruženjem, bio je istorijski kontekst njenog iskustva dan-po-dan.26 Elen Vajt je živela u vreme takvih političkih događaja kao što je rat sa Meksikom (1846-1848), Građanski rat (1861-1865), rekonstrukcija nakon Građanskog rata (1865-1877), Špansko-američki rat (1898), i deceniju i po novog veka.27 Ona je takođe bila bila svedok i doživela rast spritualizma, širenje evanđelizma, početka brojnih društvenih reformi, i konstantne rasne tenzije.28 Ovako bogata i raznovrsna pozadina ne može biti ignorisana u tumačenju njenih spisa isto kao što se ne može ignorisati istorijski kontekst Palestine u prvom veku, kad se tumače Isusova učenja.

U još specifičnijem istorijskom kontekstu Crkve adventista sedmoga dana, vreme, mesto i okolnosti su ključ za otvaranje značenja mnogih izjava Elen Vajt koje je napisala tokom sedamdeset godina koje je proživela kao prorok.29 Više nego jednom odredila je značaj ovih kategorija za tumačenje njenih spisa. U vezi »vremena« o čemu je pisala 1875. godine, »Ono što se može reći o pojedincima u nekom trenutku možda neće biti korektno rečeno u nekom drugom trenutku«.30 Što se tiče okolnosti u njenim spisima, ona je 1904. godine tvrdila da »okolnosti menjaju uslove. Okolnosti menjaju odnos stvari.«31 U vezi njenih spisa iz 1911. godine, ona je pisala: »U vezi svedočanstava, ništa nije ignorisano; ništa nije odbačeno; ali moraju se uzeti u obzir vreme i mesto.«32 Tako je Elen Vajt izrazila brigu da li će njeni čitaoci imati istorijski kontekst na umu prilikom čitanja njenih spisa.

Oni koji ignorišu književni kontekst spisa Elen Vajt neizbežno završavaju ignorisanjem istorijskog konteksta. Uzmite, na primer, sledeću izjavu: »Mnogi bezbrižno odlažu čišćenje svojih čizama i brijanje sve do nakon početka subote. Ovako ne treba da se radi. Ako bilo ko zanemaruje da uradi takve poslove radnim danom, oni treba dovoljno da poštuju Božje sveto vreme i da ostave svoje brade neobrijanim, svoje čizme neočišćenim, sve dok ne prođe subota.«33

Neki kritičari su ovakve izjave etiketirali kao pravilo držanja subote koga se današnji adventisti ne pridržavaju. Koji bi adventistički propovednik, pitaju oni, došao u crkvu neobrijan? Ovakav kriticizam je klasičan primer previđanja istorijskih okolnosti. 1882. godine, kad je pisana ova izjava, brijanje je zahtevalo daleko više vremena nego danas. Muškarci su morali da prave svoju sapunjavu penu i da oštre svoje brijače na kožnim kaiševima. Danas, zbog postojanja jednokratnih brijača i pene u boci, brijanje je jednostavan proces, koji uzima najviše nekoliko minuta. Da li bi Elen Vajt savetovala muškarcima da se nikad ne briju subotom da je danas živa? Ne bi. Vanvremenski princip ove izjave je da se izbegne bilo kakav nepotrebni rad koji će se kositi sa duhom subote. Primenjujući ovaj princip, većina adventista, zavisno od njihove konkretne kulture u kojoj žive, ne vidi nikakav problem da se brije subotom, pre crkve. Mnogi, međutim, još uvek glancaju svoje cipele ili čizme pre početka subote.34

Druge dve istorijski uslovljene izjave često su neispravno primenjene na današnje vreme. U vezi nošenja perika, Elen Vajt je 1871. godine rekla da su »mnogi izgubili svoj razum i postali beznadežno ludi«. U kontekstu današnjih prijatnih perika, ova izjava zvuči ludo i naravno da su je kritičari koristili. Dejl Raclaf je citira bez njenog istorijskog konteksta u svojoj knjizi Istina o adventističkoj »istini« kao primer »sporne« izjave Elen Vajt.35

Međutim, današnje perike su potpuno drugačije od onih iz devetnaestog veka. Te perike su bile »čudovišni svežnjevi kovrdžave kose, pamuka, morske trave, vune, španske mahovine i mnogih drugih grozota«. Neke su bile napravljene od »pruća od jute« – tamne, vlaknaste kore često zaražene »jutinim bubama«. Ovi mali insekti bi se uvukli ispod kože glave i prouzrokovali jake patnje, a ponekad i smrt. Novine su prenosile priče o ljudima koji su doživeli ludilo zbog takve patnje. Zato, nije čudo što je Elen Vajt upozoravala protiv takvih opasnosti od perika njenog vremena. Princip ovog saveta podrazumevao je da se ne klanjamo modi po cenu dobrog zdravlja.36

Još jedna izjava koju kritičari često koriste tiče se kozmetike. »Mnogi u neznanju pogoršaju svoje zdravlje i svoj život dovedu u opasnost korišćenjem kozmetike«, pisala je Elen Vajt 1871. godine. »Mnogi životi su bili žrtvovani samo ovim sredstvima.« Kritičari tvrde da mi retko čujemo o smrti prouzrokovanoj upotrebom kozmetike. Iako je to danas možda istina, 1871. godine, kad je Elen Vajt pisala ovu izjavu, »emajliranje« je bio poslednja moda u kozmetici. Emajliranje je bilo »ništa manje nego slikanje lica olovnom bojom, i iz tog razloga su korišćene otrovne olovne soli«. Još jedna smrtonosna izmišljotina bila je rumenilo, napravljeno od živinog sulfida. »U takvom okruženju, ne iznenađuje što je Elen Vajt upozoravala čitaoce na realane pretnje životu i zdravlju upotrebom takvih proizvoda.«37

Zaključak

Prethodni primeri pokazuju da je razumevanje književnog i istorijskog konteksta spisa Elen Vajt osnovno za razumevanje njene poruke. Mnogi kritičari očigledno nemaju korist od takvog konteksta, jer ako ih uzmu u obzir, sprečavaju ljude da čitaju njene spise sa njihovim idejama o tome šta je ona htela da kaže. Zanimljivo, mnogi od ovih kritičara, koji tvrde da su evanđeoski hrišćani, ne bi trebalo da ikada tumače spise Elen Vajt. To znači da oni nikad ne bi uzeli biblijski stih i dali mu značenje suprotno originalnom značenju u njegovom kontekstu. Međutim, oni izgleda smatraju da imaju pravo da se prema spisima Elen Vajt odnose kao da nemaju nikakav kontekst. Kao što smo videli iz ovih nekoliko primera, ovakav pristup je narušavanje principa hermeneutike i nepravda prema Elen Vajt kao autoru. Jedno je ne slagati se sa njom u vezi stvari u kojima je njena namera jasna – kao u slučajevima subote i istražnog suđenja, a sasvim je drugo potpuno pogrešno predstavljati njene namere u spisima.

 

Preuzeto iz knjige „Elen Vajt na udaru“, Džada Lejka

____________________

1 J. Paxton Geoffrey, The Shaking of Adventism (Grand Rapids, Mich.: Baker book House, 1978), 156.

2 Dale Ratzlaff, Truth About Adventist »Truth«, 2nd rev. ed. (Glendale, Ariz.: LAM Publications, 2007), 17.

3 Videti A. C. Thiselton, »hermeneuo«, u The New International Dictionary of New Testament Theology, 4 vols., Colin Brown, ed. (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1975-78), 1:579-584; D. G. Burke, »Interpret; Interpretation«, u The International Standard Bible Encyclopedia, 4 vols., rev. ed., Geoffrey W. Bromiley, ed. (Grand Rapids, Mich.: William B. Eerdmans, 1982), 861-863. Ovde koristim termin hermeneutika više u njegovom tradicionalnom smislu, kao principe i metode tumačenja, kao što nalazimo kod Milton S. Terry, Biblical Hermeneutics: A Treatise on the Interpretation of the Old and New Testaments (New York: Phillips & Hunt, 1890; reprint, Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1974). Radi diskusije o širem značenju hermeneutike u vezi kompleksnog predmeta – čitalac i tekst – videti Anthony C. Thiselton, The Two Horizons: New Testament Hermeneutics and Philosophical Description With Special Reference to Heidegger, Bultmann, Gadamer and Wittgenstein (Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 1980); Thiselton, New Horizons in Hermeneutics (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1992); i Kevin J. Vanhoozer, Is There a Meaning in This Text? (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1998).

4 Videti, na primer, sledeće izvanredne evanđeoske studije: William W. Klein, Craig L. Blomberg, and Robert L. Hubbard, Jr., An Introduction to Biblical Interpretation, rev. ed. (Nashville, Tenn.: Thomas Nelson Publishers, 2004); Grant Osborn, The Hermeneutical Spiral: A Comprehensive Introduction to Biblical Interpretation (Downers Grove, Ill.: InterVarsity, 1991); Henry A. Virkler and Karelynne Gerber Ayayo, Hermeneutics, Principles and Processes of Biblical Interpretation, 2nd ed. (Grand Rapids, Mich.: Baker Academic, 2007); i Walter Kaiser, Toward and Exegetical Theology: Biblical Exegesis for Preaching and Teaching (Grand Rapids, Mich.: Baker Books, 1981). Adventističke studije u ovom smeru videti kod Gordon M. Hyde, ed., A Symposium on Biblical Hermeneutics (Washington, D.C.: Review and Herald, 1974); Gerhard F. Hasel, Understanding the Living Word of God (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1980); Lee J. Gugliotto, Handbook for Bible Study (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1995). Videti posebno Richard Davidson, »Biblical Interpretation«, u Handbook of Seventh-day Adventist Theology, Raoul Dederen, ed. (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2000), 58-104; George W. Reid, ed., Understanding Scripture: An Adventist Approach (Silver Spring, Md.: Biblical Research Institute, General Conference of Seventh-day Adventists, 2005); i Norman R. Gulley, Systematic Theology, vol. 1, Prolegomena (Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 2003), 640-716.

5 E. D. Hiršov koncept o nameri autora u njegovoj knjizi E. D. Hirsch, Validity in Interpretation (New Haven, Conn.: Yale University Press, 1967) i The Aims of Interpretation (Chicago: University of Chicago, 1976) uticali su na moje razmišljanje. Vanhuzerov promišljeni dijalog sa savremenom hermeneutičkom misli u Vanhoozer, Is There a Meaning in This Text? i Milard Dž. Eriksonovo naglašavanje Svetog Duha kao autora u Millard J. Erickson, Evangelical Interpretation: Perspectives on Hermeneutical Issues (Grand Rapids, Mich.: Baker Books, 1993) predstavlja korisnu ravnotežu Hiršu.

6 Videti, na primer, Roger Coon, »Hermeneutics: Interpreting a 19th Century Prophet in the Space Age«, Journal of Adventist Education, Summer 1988, 16-31; George Knight, Myths in Adventism (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1985); Knight, Reading Ellen White: How to Understand and Apply Her Writings (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1997); Jon Paulien, »The Interpreter’s Use of the Writings of Ellen G. White«, u Syposium on Revelation, Frank B. Holbrook, ed., Daniel and Revelation Committee Series (Silver Spring, Md.: Biblical Research Institute, General Conference of Seventh-day Adventists, 1991) 6:163-174; Herbert Douglass, Messenger of the Lord: The Prophetic Ministry of Ellen G. White (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1998), 372-443; Gerhard Pfandl, »Ellen G. White and Hermeneutics«, u Understanding Scripture: An Adventist Approach, 309-328; Pfandl, The Gift of Prophecy: The Role of Ellen White in God’s Remnant Church (Nampa, Idaho: Pacific Press, 2008), 96-104.

7 Knight, Reading Ellen White.

8 Videti fusnotu 6.

9 Ja pozajmljujem iz izuzetne diskusije o biblijskom književnom kontekstu kod Klein, Blomberg and Hubbard Jr., 214.

10 Ibid.

11 Knight, Meeting Ellen White: A Fresh Look at Her Life, Writings, and Major Themes (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1996), 94, 95.

12 Ponovo pozajmljujem od Klein, Blomberg and Hubbard Jr., 215, i primenjujem njihovu diskusiju na proučavanje Elen Vajt. Njihova delotvorna diskusija odjekuje u mom umu tako da ne mislim samo o tome kako su knjige Biblije sastavljene, već i kako je Elen Vajt pisala svoje članke, rukopise i knjige.

13 E. G. White, Selected Messages, Washington, D.C.: Review and Herald, 1958), 1:44.

14 Letter 208: Ellen White to G. C. Tenney, June 29, 1906.

15 E. G. White, Selected Messages, 3:82.

16 Dale Ratzlaff, Truth About Adventist »Truth«, 2nd rev. ed. (Glendale, Ariz.: LAM Publications, 2007), 17.

17 E. G. Vajt, Čežnja vekova (Preporod, Beograd i Znaci vremena, Zagreb, 1987), 87 – E. G. White, The Desire of Ages (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1941), 87.

18 Ovaj stav je jedan od tri glediša nastala u ranoj (četvrti vek) ckrvi u vezi Isusove braće (Marko 6,3; Mat. 13,55-56): (1) oni su bili mlađa braća, deca Josifa i Marije rođena nakon Isusa, (2) oni su bili Josifovi sinovi iz prethodnog braka i (3) oni nisu bili prava braća, već rođaci. U sva ova tri gledišta, održano je Isusovo čedno rođenje. Elen Vajt se zalagala za drugo gledište, evanđeoski teolozi generalno za prvo, a katolički teolozi za treće. Videti Robert H. Stein, Jesus the Messiah: A Survey of the Life of Christ (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1996), 82-84, radi bolje diskusije o tri gledišta u vezi Isusove braće i sestara. Takođe videti Mark L. Strauss, Four Portraits, One Jesus: An Introduction to Jesus and the Gospels (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 2007), 419, 420, koji ima prvo gledište, ali priznaje da je moguće i drugo.

19 E. G. Vajt, Čežnja vekova (Preporod, Beograd i Znaci vremena, Zagreb, 1987), 19-26 – E. G. White, The Desire of Ages, 19-26; E. G. Vajt, Proroci i Carevi, (Preporod, Beograd, 2000), 695 – E. G. White, Prophets and Kings (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1943), 695.

20 Zanimljivo je da je Elen Vajt koristila frazu »devica Marija« samo u referencama ka katoličkom poštovanju Marije. Ona je pazila da ne pomeša katoličke i protestantske ideje u vezi Marije. Da je potvrdila Hristovo čedno rođenje vidi se iz šireg konteksta njenih spisa; videti Eric Claude Webster Crosscurrents in Adventist Christology (Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 1984), 74-88, radi korisne diskusije o tome kako je Elen Vajt shvatala utelovljenje.

21 E. G. White, Manuscript 140, 1903; Seventh-day Adventist Bible Commentary (Washington, D.C.: Review and Herald, 1952-1957), 5:129.

22 Ibid., 5:1129, 1130.

23 Radi dublje diskusije o Elen Vajt i Hristovom božanstvu, videti moje apologetsko delo – Jud Lake, »Ellen White and Arianism« na www.ellenwhiteanswers.org/answers/mischarges/egwandarianism; a posebno odličnu studiju Woodrow Whidden, Jerry Moon, and John W. Reeve, The Trinity: Understanding God’s Love, His Plan of Salvation, and Christian Fellowship (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2002).

24 E. G. White, »The Word Made Flesh«, Review and Herald, April 5, 1906, 8.

25 E. G. White, »The True Sheep Respond to the voice of the Shepherd«, Signs of the Times, Nov. 27, 1893, 54.

26 Videti sledeće korisne studije o svetu devetnaestog veka u kome je živela Elen Vajt: Gary Land, The World of Ellen G. White (Hagerstown Md.: Review and Herald, 1987); George Knight, Ellen White’s World: A Fascinating Look at the Times in Which She Lived (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 1998); Otto L. Bettmann, The Good Old Days – They Were Terrible! (New York: Random House, 1974); Jack Larkin, The Reshaping of Everyday Life, 1790-1840 (New York: Harper & Row, 1988); Daniel e. Sutherland, The Expansion of Everyday Life, 1860-1876 (Fayetteville, Ark.: University of Arkansas Press, 2000); Thomas J. Schlereth, Victorian America: Transformations in Everyday Life, 1876-1915 (New York: HarperPerennial, 1991); Louise L. Stevenson, The Victorian Homefront: American Thought and Culture, 1860-1880 (New York: Cornell University Press, 1991); Daniel Walker Howe, What Hath God Wrought: The Transformation of America, 1815-1848 (New York: Oxford University Press, 2007); George Knight, Millenial Fever and the End of the World: A Study of Millerite Adventism (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1993); Ronald L. Numbers and Jonathan M. Butler, The Disappointed: Millerism and Millenarianism in the Nineteenth Century (Knoxville, Tenn.: University of Tennessee Press, 1993); David L. Rowe, God’s Strange Work: William Miller and the End of the World (Grand Rapids, Mich.: William B. Eerdmans, 2008); James McPherson, Battle Cry of Freedom: The Civil War (New York: Oxford University Press, 1988); i James M. Volo and Forthy Denneen Volo, Family Life in 19th-Century America (Westport, Conn.: Greenwood Press, 2007). Zbog postojanja mnogih odličnih i obimnih studija, ovaj spisak ni izbliza nije iscrpljen.

27 Radi detalja videti bilo koju pouzdanu istoriju ili enciklopediju Sjedinjenih američkih država.

28 Videti, na primer, Mark A. Noll, A History of Christianity in the United States and Canada (Grand Rapids, Mich.: William B. Eerdmans, 1992); Noll, America’s God: From Jonathan Edwards to Abraham Lincoln (New York: Oxford University Press, 2002); sledeće knjige u seriji A History of Evangelicalism: People, Movements, and Ideas in the English-Speaking World: Noll, The Rise of Evangelicalism: The Age of Edwards, Whitefield, and the Wesleys, vol. 1 (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 2003); John Wolffe, The Expansion of Evangelicalism: The Age of Wilberforce, More, Chalmers, and Finney, vol. 2 (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 2007); David W. Bebbington, The Dominance of Evangelicalism: The Age of Spurgeon and Moody, vol. 3 (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 2005); Videti i George M. Marsden, Fundamentalism and American Culture (New York: Oxford University Press, 2006); Nathan O. Hatch, The Democratization of American Christianity (New Haven, Conn., and London: Yale University Press, 1989); Ann Taves, Fits, Trances, and Visions: Experiencing Religion and Explaining Experience from Wesley to James (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1999); Bret E. Carroll, Spiritualism in Antebellum America (Indianapolis, Ind.: Indiana University Press, 1997); Barbara Wiesberg, Talking to the Dead: Kate and Maggie Fox and the Rise of Spiritualism (New York: HarperSanFrancisco, 2004); Timothy L. Smith, Revivalism & Social Reform: American Protestantism on the Eve of the Civil War (Baltimore, Md., and London: Johns Hopkins University Press, 1980); i William G. McLoughlin, Revivals, Awakenings, and Reform (Chicago: University of chicago Press, 1978). Iako postoje mnoge druge korisne studije iz ove oblasti, ova dela su dobra kao početak za zainteresovanog proučavaoca.

29 Korisno za razumevanje istorijskog konteksta iskustva Elen Vajt sa Crkvom adventista sedmoga dana je Arthur L. White, Ellen G. White, vol. 1, The Early Years, 1827-1862 (Washington, D.C.: Review and Herald, 1985); Arthur White, Ellen G. White, vol. 2, The Progressive Years, 1863-1875 (Washington, D.C.: Review and Herald, 1986); Arthur L. White, Ellen G. White, vol. 3, The Lonely Years, 1876-1891 (Washington, D.C.: Review and Herald, 1984); Arthur L. White, Ellen G. White, vol. 4, The Australian Years, 1891-1900 (Washington, D.C.: Review and Herald, 1983); Arthur L. White, Ellen G. White, vol. 5, The Early Elmshaven Years, 1900 -1905 (Washington, D.C.: Review and Herald, 1981); Arthur L. White, Ellen G. White, vol. 6, The Late Elmshaven Years, 1905 -1915 (Washington, D.C.: Review and Herald, 1982). Videti i Richard W. Schwarz and Floyd Greenleaf, Light Bearers: A History of the Seventh-day Adventist Church (Nampa, Idaho: Pacific Press, 2000); George Knight, A Brief History of Seventh-day Adventists, 2nd ed. (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2004); Knight, Myths in Adventism; Gary Land, ed., adventism in America: A History, rev. ed. (Berrien Springs, Mich.: Andrews University Press, 1998); Seventh-day Adventist Encyclopedia (1996 ed.); i Denis Fortin and Jerry Moon, eds., The Ellen G. White Encyclopedia (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2011).

30 E. G. White, Testimonies for the Church (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1948), 3:471.

31 E. G. White, Selected Messages, 3:217.

32 Ibid., 1:57.

33 E. G. White, »At the Southern Camp Meeting«, Signs of the Times, May 25, 1882.

34 Radi smernica za držanje subote, videti »Guidelines for Sabbath Observance« na zvaničnom adventističkom veb sajtu http://www.adventist.org/beliefs/other-documents/other-doc6.html

35 Ratzlaff, 18.

36 Videti »Wigs and Insanity?« na http://www.whiteestate.org/issues/faq-unus.html#unusual-section-c7.

37 Videti »Death From Cosmetics« na http://www.whiteestate.org/issues/faq-unus.html#unusual-section-c3.