Dva autoriteta

Mesto Elen Vajt u šemi religioznog autoriteta
04.03.19.
Učenja Elen Vajt o odnosu njenih spisa i Biblije
04.03.19.

Dva autoriteta

Da li adventisti sedmoga dana krše princip reformacije sola scriptura imajući dva autoriteta – Bibliju i spise Elen Vajt? Klevetnici nadahnuća Elen Vajt tvrde da, iako njene izjave o odnosu njenih spisa i Biblije mogu dati »utisak ispravnog verovanja«, ona zapravo »uklanja reformatorsko učenje sola scriptura govoreći za svoje spise da su autoritativni«.1 Naredne izjave smatraju se primerima ovih tvrdnji o autoritetu.

»Bog ne postavlja nijednog čoveka da bi prosuđivao o Njegovoj Reči, proglašavajući neke stvari nadahnutim, a druge nenadahnutim. Svedočanstva su tretirana na isti način – ali Bog nije u tome.«2

»Sveti Duh je autor Biblije i Duha proroštva.«3

»Kad vam pošaljem svedočanstvo opomene i ukora, mnogi od vas kažu da je to samo mišljenje sestre Vajt. Vi time vređate Božji Duha. Vi znate kako se Gospod otkrio kroz Duh proroštva. Prošlost, sadašnjost i budućnost prošli su pred mojim očima.«4

»Ako izgubite veru u svedočanstva, odlutaćete od biblijske istine.«5

»Poslednja sotonina prevara biće da učini da svedočanstva Duha Božijeg nemaju nikakav uticaj.«6

»U starim vremenima Bog je govorio ljudima kroz usta proroka i apostola. U ovim danima On im govori kroz svedočanstva Njegovog Duha. Bog ih nikada nije ozbiljnije poučavao svojoj volji i putu kojim želi da idu nego danas.«7

Na osnovu ovih izjava, kritičari veruju da je tvrdnja Elen Vajt da je Biblija vrhovni autoritet zapravo »pseudo tvrdnja«. »Praveći direktne i indirektne tvrdnje o autoritativnoj prirodi svojih spisa, Elen Vajt im je sa puno takta dala plašt autoriteta« i »podstakla strah u srcima svojih sledbenika, insistirajući na tome da su njene reči od Boga i da na njene reči treba paziti«. U tom smislu, dakle, klevetnici tvrde da adventisti sedmoga dana imaju »dva autoriteta«.8 Ili, kako je to Kanrajt sročio, »to je Biblija i još nešto; to je Biblija i spisi Elen Vajt« (originalno naglašavanje).9

Drugi način, na koji je argument o dva autoriteta predstavljen u štampi, je kroz crkvenu Izjavu o osnovnim verovanjima. Dejl Raclaf je, na primer, ukazao na Osnovno verovanje 18, »Dar proroštva«, u kome piše: »Jedan od darova Svetog Duha je proroštvo. Ovaj dar je znak identifikacije crkve ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koji se daje crkvi radi utehe, vođstva, smernica i popravki. Oni takođe jasno daju do znanja da je Biblija standard po kome sva učenja i iskustva moraju biti testirana. (Joilo 2,28.29; Dela 2,14-21; Jev. 1,1-3; Otk. 112,17; 19,10).«
Raclaf je izjavio da je »osnovna greška Crkve adventista sedmoga dana« (originalno naglašavanje) verovanje da su spisi Elen Vajt, kao što su navedeni u ovim osnovnim verovanjima, »stalni i autoritativni izvor istine«. On tvrdi da »adventisti veruju da su spisi Elen G. Vajt nadahnuti u istoj meri kao i Biblija«. Ono što ovaj argument podrazumeva, naravno, je da zbog toga što adventisti veruju da su spisi Elen Vajt nadahnuti u istoj meri kao i Biblija, onda njeni spisi imaju isti autoritet kao i Biblija.10 Rasel Erl Keli, autor Razotkrivanja adventizma sedmoga dana (Exposing Seventh-day Adventism), dao je argument sa većom jasnoćom: »Adventisti sedmoga dana veruju da je Elen G. Vajt bila nadahnuta od Boga na isti način na koji su i biblijski proroci bili nadahnuti, i otuda, njeni spisi su isto autoritativni i nepogrešivi kao i oni Božji«.11

Sredinom dvadesetog veka, Norman Dauti je u svojoj knjizi Još jedan pogled na adventizam sedmog dana tvrdio da je adventistički koncept dva autoriteta nedosledan i nelogičan. Nakon zaključka da adventisti izjednačavaju nadahnuće Elen Vajt sa biblijskim i, kao dokaz toga, citira nekoliko adventističkih autora, on je pisao:

»Dakle, zar nije jasno da adventizam sedmoga dana, prihvatajući tvrdnje Elen Vajt o njenom nadahnuću i dajući izjave kakve sam upravo citirao, praktično izjednačava njene spise sa Biblijom? Zar nije, otuda, ekstremno nedosledno što adventisti poriču da su njena dela na istom nivou sa Biblijom? I jedan i drugi stav treba odbaciti: ili treba snažno potvrditi njen dar, ili snažno poreći da su njeni spisi jednaki sa Biblijom. Logički je nemoguće zadržati oba stava, jer su međusobno dijametralno suprotni. Adventizam mora da napravi izbor, i koji god izbor da napravi, to će ga skupo koštati. On mora da se odluči između toga da li je Elen Vajt bila bez nadahnuća ili je imala isto nadahnuće kao i ono u Bibliji.«12

Raclaf, Keli i Dauti došli su do iste pretpostavke: ako su spisi Elen Vajt nadahnuti kao i pisci Biblije, njen autoritet je jednak sa autoritetom biblijskih pisaca i zato je na istom nivou sa Biblijom. Ako je to istina, onda su adventisti nedosledni kada, kako je Dauti tvrdio, »poriču da su njeni spisi na istom nivou sa Biblijom«.

Problem sa Dautijevim argumentom je taj što je stvorio lažnu dilemu ograničavajući ovaj problem na jedan od samo dva izbora: »Elen Vajt ili nije imala nadahnuće ili je njeno nadahnuće bilo jednako onom u Bibliji«. Postoji treća opcija koju nije uspeo da prepozna: Nadahnuće Elen Vajt jednako je nadahnuću biblijskih pisaca, ali njen proročki autoritet je ograničen zbog prirode njegovog odnosa sa Biblijom.

Da li je optužba za »dva autoriteta« opravdana? Odgovor zahteva preispitivanje četiri predmeta:

(1) odnosa spisa Elen Vajt sa biblijskim kanonom,

(2) mesta Elen Vajt u slici religioznog autoriteta,

(3) autoriteta Elen Vajt u razvoju doktrine i

(4) značenja Osnovnih verovanja 1 i 18.

Odnos spisa Elen Vajt i biblijskog kanona

Reč kanon dolazi od hebrejske reči kaneh i grčke reči kanon koja znači »merni štap«. Konačno, termin koji je upotrebljen sa značenjem pravilo standarda, i primenjen na hrišćansko Sveto Pismo – merilo po kome se svi ostali religijski spisi mere i testiraju. Biblijski kanon je, dakle, kolekcija biblijskih knjiga (od 1. Mojsijeve do Otkrivenja) koja je božanski nadahnuta i otud autoritativna i normativna. Hrišćani biblijski kanon smatraju u potpunosti dovoljnim i zatvorenim u smislu da mu se ništa ne može dodati.13

Razvoj, formiranje i zatvaranje biblijskog kanona čini fascinantnom priču o Božjem proviđenju. U Isusovim danima, granice i podele u Starom zavetu već su bile poznate i shvaćene – videti, na primer, Matej 23,25. i Luku 24,27.44. u kojima se Isus poziva na njih. U procesu uspostavljanja kanona knjiga koje čine Novi zavet, ono što je od početka stajalo bio je samodokazujući kvalitet knjiga. Rani hrišćani čitali su jedinstveno svedočanstvo Isusa Hrista kroz spise apostola i prepoznali znak božanskog nadahnuća. Tokom vremena i kroz rad Božjeg proviđenja, ovo jedinstveno apostolsko svedočanstvo priznato je u dvadeset sedam knjiga Novog zaveta.

Biblijski kanon je sastavljen od šezdeset šest knjiga, pisanih od najmanje četrdeset autora tokom perioda od oko hiljadu i pet stotina godina. Oni koji su napisali kanonske knjige Biblije pod božanskim nadahnućem su kanonski ili proroci koji su zapisivali. Biblija pominje i proroke koji nisu napisali nijednu kanonsku knjigu. Ovaj spisak nekanonskih proroka sadrži Mariju, Devoru, Oldu, Iliju, Jelisija i Noja u Starom zavetu, i Jovana Krstitelja, Agava, Silu, Anu i Filipove četiri ćerke u Novom zavetu.14 S obzirom da Biblija ne govori o različitim stepenima nadahnuća, poruke ovih proroka nisu manje nadahnute od onih koji su kanonski proroci (2. Car. 17,13; Dela 9,10; 13,2; 21,11).15

U vezi autoriteta ovih nekanonskih proroka, međutim, isto nadahnuće ne znači isti kanonski autoritet. Ovim se ne kaže da poruke nekanonskih proroka nisu u potpunosti autoritativne za današnje ljude. David, na primer, nije ni za trenutak dovodio u pitanje Natanov autoritet (2. Sam. 12,7-14). Niti je Josija postavljao pitanje autoriteta Oldine poruke (2. Dnev. 34,23-28). »Autoritet proroka zasniva se na njegovom nadahnuću; a autoritet proročkih spisa zasnovan je na njihovom nadahnuću, a ne na njihovom mestu u kanonu«.16 Ali, ako arheolog otkrije spise Natana, Gada ili bilo kog drugog nekanonskog proroka, ti spisi neće biti dodati biblijskom kanonu. Oni ne poseduju isti autoritativni status kao kanon. U tom smislu, autoritet nekanonskih proroka razlikuje se od kanonskog autoriteta, čak iako kvalitet nadahnuća ostaje isti za sve proroke.

Koristan nacrt za razumevanje ove razlike u autoritetima između nekanonskih proroka i kanonskih spisa obiman je i funkcioniše. Najpre, obim autoriteta nekanonskog proroka pokrivao je manji vremenski period i važio je samo za posebne pojedince ili zajednice. Natanova proročka služba, na primer, bila je ograničena na period Davida i Solomuna, i posebno ciljana na svakog od njih kao ključne tačke preokreta tokom njihovog carevanja (1. Sam. 12; 2. Sam. 7,1; 1. Car. 1).

Drugo, funkcija poruka nekanonskih proroka bila je da se kanonski spisi primene, intenziviraju, razjasne i pojačaju, a ne da se dodaju na doktrinarno učenje. Dobar primer bila je proročica Olda, kojoj se okrenuo car Josija umesto savremenom proroku Jeremiji (čiji će spisi kasnije postati deo kanona). Sadžaj njenog božanskog otkrivenja saopšten je kroz dva proroštva: prvo, predviđanje da će prokletstva iz 5. Mojsijeve 28 biti izlivena na Izrailj zbog njihove idolatrije (2. Dnev. 34,26.28).17 Primetite da su oba proročanstva bila novo otkrivenje za Josiju, ali ona su funkcionisala kao primena kanonske »knjige zakona« (2. Dnev. 34,14). Oldina poruka Josiji jednostavno je pojačala osnovnu poruku Biblije – kaznu za nepokajanje i nagradu za poslušnost. Tako, nikakva nova doktrinarna istina nije data u ovom otkrivenju, »ali Bog je kroz svedočanstvo dato Oldi pojednostavio velike istine koje su već ranije date«.18

Nasuprot nekanonskim prorocima, kanonski spisi nemaju ograničenja u svom obimu i funkciji. To znači da je obim autoriteta u kanonskoj Bibliji bio bezvremen i univerzalan, s namerom da govori svim generacijama ljudi u istoriji. Oni su funkcionisali kao autoritativno, nepogrešivo otkrivenje Božje volje ljudskom rodu i to je još uvek »korisno za učenje, za uveravanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi » (2. Tim. 3,16). Kao što je rečeno u značajnom principu utvrđenom u Otkrivenju 22,18-19 (upozorenje da se ne odstupa od reči iz Otkrivenja niti da im se bilo šta dodaje), nijedna od ovih kanonskih knjiga ne može nikada da bude zamenjena ili promenjena.19 Zatvoreni biblijski kanon je, dakle, konačni test ili merni štap kojim se procenjuje da li nešto jeste ili nije Božja istina u svim religioznim spisima, bilo da su nadahnuti ili nisu (Isa. 8,20).

Nastavak proročkog dara izvan biblijskog kanona. U Bibliji nema dokaza da je proročki ili bilo koji drugi dar prestao da postoji nakon zatvaranja kanona.20 Joilo 2,28-32 govori o ispoljavanju proročkog dara u vezi sa »velikim i strašnim danom Gospodnjim« na kraju vremena. Isus je ukazao da je ovaj pasus delimično ispunjen u Njegovo vreme (Matej 17,10-13), ali da će se konačno ispunjenje desiti pre nego što dođe »veliki i strašni dan Gospodnji« (Mal. 4,5).

U Novom zavetu, Isus je upozorio da će biti lažnih proroka na kraju vremena (Mat. 24,11.24), što upućuje na to da će biti i autentičnog proročkog dara u isto to vreme. A, Pavle jasno govori, na nekoliko mesta, da će darovi, uključujući i dar proroštva, nastaviti da vode i obogaćuju crkvu sve do kraja vremena. Darovi se daju prema proceni Duha »dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božijeg, u čoveka savršenog, u meru rasta visine Hristove« (Ef. 4,13). Biblija, dakle, jasno uči o nastavku postojanja darova Svetog Duha sve do drugog Hristovog dolaska.21

Adventisti veruju da u Otkrivenju 12,17 postoji značajan dokaz za pojavu proročkog dara na kraju vremena: Ovde su oni »koji drže zapovesti Božije i imaju svedočanstvo Isusa Hrista«. Na originalnom grčkom jeziku, fraza »svedočanstvo Isusa« znači proročku poruku od Isusa koja pripada ostatku na kraju vremena. Kad se porede tekstovi iz Biblije, Otkrivenje 12,17; 19,10 i 22,8-9 postaje jasno da je »svedočanstvo Isusa« »duh proroštva« – ispoljavanje proročkog dara. Klevetnici, kao što je Dejl Raclaf, prigovarali su zbog ove interpretacije.22 Ali, adventistički teolozi su je potvrdili, na osnovu pažljive jezičke studije ovih pasusa.23 Zato zaključujemo da će proročki dar biti ponovo prisutan pred drugi Hristov dolazak.

Odnos postkanonskog proročkog dara i biblijskog kanona. Zaključak koji smo malopre izveli, da će dar proroštva biti prisutan na kraju vremena, povlači još jedno pitanje: kakav je odnos autoriteta postkanonskog proročkog dara i konačnog autoriteta zatvorenog biblijskog kanona?

Biblija nam govori kako treba da se odnosimo prema postkanonskom daru. Evanđeoski teolog Robert Sosi, koji ima »otvoreni, ali oprezni stav« o daru proroštva danas, predlaže četiri biblijska kriterijuma za procenu savremenih proročkih izjava:

1. »One moraju biti u potpunoj harmoniji sa kanonskim otkrivenjem.«

2. »One moraju biti pažljivo prosuđene od strane zajednice (1. Kor. 14,29).«

3. »Sadržaj proročanstva treba da bude prosvetljujući za zajednicu (1. Kor. 14,3-4).«

4. »Proročanstvo takođe mora biti iskazano uredno, u skladu sa apostolovim uputstvima Korinćanima (1. Kor. 14,19-33).«24

Prva Solunjanima 5,19-22, vrlo značajan pasus o primanju postkanonskog dara, kaže: »Duha ne gasite. Proroštva ne prezirite. A sve kušajući dobro držite. Uklanjajte se od svakog zla.« Drugim rečima, Pavle je rekao vernicima da ne smanjuju proročku aktivnost datu od Duha. Ne prezirite proročke izjave, zapovedio je, već ih slušajte i »sve kušajući dobro držite« i »uklanjajte se od svakog zla«. U središtu mnogih proročkih ispoljavanja u ranoj crkvi, Pavle je vernicima u Solunu dao savet za sva vremena, savet o tome kako da se postave prema ispoljavanju ovog dara. Danas, kad god se dar proroštva ispolji, treba da bude preispitan – pažljivo procenjen i dokazan kao dobar ili kao loš.25

U 1. Solunjanima 5, Pavle nije dao nikakav kriterijum za preispitivanje proroštva,26 ali u svom drugom pismu Solunjanima, ukazao je na to da vernici treba uvek da imaju na umu nadahnuto apostolsko učenje koje su već primili (2. Sol. 2,15). Dalje, njegov savet Timotiju u vezi Biblije bio je značajan: »Celo Pismo je«, rekao je, »od Boga nadahnuto i korisno je za učenje, za uveravanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi« (2. Tim. 3,16). Ove reči pokazuju da je Biblija bila konačno merilo ili »test« za sve u vezi hrišćanskog i crkvenog života, uključujući proroštvo. Tako osnovni kriterijum za procenu postkanonskog ispoljavanja proročanstva je biblijski kanon.27

U svetlosti ovog biblijskog učenja, ispoljavanje proročkog dara nakon zatvaranja kanona, to jest istinskog Božjeg otkrivenja, ne dovodi u pitanje niti izaziva autoritet kanona. Zapravo, istinsko postkanonsko proročanstvo treba da bude provereno i procenjeno pomoću kanona. Ono je uvek u harmoniji sa kanonom i, kao i nekanonski proroci, nikada ne dodaje novu doktrinu prethodnom otkrivenju. »Mogućnost Božjeg odobrenja proročkog otkrivenja Njegovom narodu u posebnim okolnostima u skladu sa Njegovom voljom«, tvrdi Robert Sosi, »ne treba vernika da odvraća od Biblije kao izvora duhovnog života, kanona vere i načina života.«28 Postkanonski proročki dar će, dakle, voditi vernike kanonu i uputiće ga na njega kao na najviši autoritet.

Adventistički teolog Frenk Holbruk ovako je opisao odnos postkanonskog dara sa biblijskim kanonom:

»Počev od Mojsija (petnaesti vek pre Hrista) otkrivanja od Boga počinju da se beleže; tokom vekova drugi proroci su zapisivali poruke koje im je Bog poverio da bi ih Njegov narod razumeo. Konačno, Bog je izabrao da svoje vrhunsko otkrivenje da kroz svog Sina. Isus Hristos je ljudskoj porodici dao najveće Božje otkrivenje koje čovek može da primi (Jovan 1,18). Novi zavet je nadahnuto apostolsko svedočanstvo i tumačenje Isusa Hrista i Njegovog učenja. On je imao neponovljivi život i otkrivenje, a oni su neponovljiva potvrda Njega.

S obzirom da Hristov život na Zemlji i apostolsko tumačenje toga daje vrhunsko Božje otkrivenje, nijedna funkcija proročkog dara (kao jednog od duhovnih darova) koji se javlja nakon Novog zaveta, ne može da bude jednaka, da zameni ili da bude dodatak tom jedinstvenom svedočanstvu. Umesto toga, sve tvrdnje za nečiji proročki dar moraju biti preispitane pomoću Biblije (1. Sol. 5,19-21; 1. Jov. 4,1-3; Mat. 7,15-20).«29

Elen Vajt, postkanonski prorok. Adventisti vide odnos spisa Elen Vajt prema Bibliji na način koji je već opisan. Ona je bila postkanonski prorok koji nije predstavljao nikakvu pretnju integritetu biblijskog kanona. Njeno nadahnuće je bilo isto kao kod nekanonskih proroka, ali njen autoritet nije bio isti kao autoritet kanona. Ona je uzvisivala Bibliju kao najviši autoritet i trudila se da pojača, razjasni, intenzivira i primeni njegova učenja.

Preuzeto iz knjige „Elen Vajt na udaru“, Džada Lejka

____________________

1 Dennis L. Palmer, »Whose Authority Shall We Follow?« Proclamation! (September-December 2003), 20, 21. Iako je ovaj članak svakako problematičan, on je koristan u tom smislu da pokreće pitanje »dva autoriteta«, pitanje kog svi adventisti treba da budu svesni i da znaju kako da daju odgovor na njega.
2 Ellen G. White, Selected Messages (Washington D.C.: Review and Herald, 1958), 1:23.
3 E. G. White, Selected Messages, 3:30.
4 E. G. White, Testimonies for the Church, (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1948), 5:64.
5 Ibid., 5:98.
6 E. G. White, Selected Messages, 1:48.
7 E. G. White, Testimonies for the Church, 5:661.
8 Palmer, 22.
9 D. M. Canright, The Life of Mrs. E. G. White, Seventh-day Adventist Prophet: Her False Claims Refuted (Cincinnati: Standard Publishing, 1919; ponovno izdato, Salt Lake City: Grant Shurliff, 1998), 18.
10 Dale Ratzlaff, Truth About Adventist »Truth«, 2nd rev. ed. (Glendale, Ariz.: LAM Publications, 2007), 15.
11 Russel Earl Kelly, Exposing Seventh-day Adventism (New York: iUniverse, Inc., 2005), 11. Neki adventisti sedmoga dana danas pogrešno tvrde da je autoritet Elen Vajt jednak sa biblijskim. Ali, kao što ćemo pokazati, ovo nikada nije bio zvaničan stav crkve.
12 Norman F. Douty, Another Look at Seventh-day Adventism (Grand Rapids, Mich.: Baker Book House, 1962), 22.
13 Radi diskusije o značenju i formiranju biblijskog kanona, videti Gerald A. Klingbeil, »The Text and the Canon of Scripture«, u Understanding Scripture: An Adventist Approach, Georg W. Reid, ed. Biblical Research Institute Studies (Silver Apring, Md.: Biblical Research Institute, General Conference of Seventh-day Adventists, 2006), 91-110; G. L. Robinson, »Canon of the OT«, u The International Standard Bible Encyclopedia, rev. ed., Geoffrey W. Bromiley, ed. (Grand Rapids, Mich.: Wm. B. Eerdmans, 1979), 1:591, 592; John McRay, »Canon of the Bible«, u Evangelical Dictionary of Biblical Theology, Walter A. Elwell, ed. (Grand Rapids, Mich.: Baker books, 1996), 58-60, 155, 156; David G. Dunbar, »The Biblical Canon«, u Hermeneutics, Authority, and Canon, rev. ed., D. A. Carson and John D. Woodbridge, eds. (Grand Rapids, Mich.: Baker Books, 1995), 299-360; F. F. Bruce, The Canon of Scripture (Leicester and Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1988); Bruce M. Metzger, The Canon of the New Testament: Its Origin, Development, and Significance (New York: Oxford University Press, 1987). Radi korisne studije bez tehničkog jezika, videti Neil R. Lightfoot, How We Got the Bible, 3rd ed. (Grand Rapids, Mich.: Baker books, 2003).
14 Radi potpunijeg, ali ne i iscrpnijeg spiska, videti Seventh-day Adventists Believe: An Exposition of the Fundamental Beliefs of the Seventh-day Adventist Church, 2nd ed. (Silver Spring, Md.: Ministerial Association, General Conference of Seventh-day Adventists, 2005), 253. Radi bolje diskusije o nekanonskim prorocima, videti naredne studije i njihove bibliografije: Willem A. Bangemeren, Interpreting the Prophetic Word (Grand Rapids, Mich.: Zondervan Publishing House, 1990), 18-103; K. Moller, »Prophets and Prophecy«, u Dictionary of the Old Testament Historical Books, Bill T. Arnold and G. G. M. Williamson, eds. (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 2005), 825-829; G. F. Hawthorne, »Prophets, Prophecy«, u Dictionary of Jesus and the Gospels, Joel B. Green, Scot McKnight, and I. Howard Marshall, eds. (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1992), 636-642; C. M. Robeck Jr., »Prophecy, Prophesying« u Dictionary of Paul and His Letters, Gerald F. Hawthorne, Ralph P. Martin, and Daniel G. Reid, eds. (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1993), 755-762; i K. N. Giles, »Prophecy, Prophets, False Prophets«, u Dictionary of the Later New Testament and Its Developments, Ralph P. Martin and Peter H. Davids, eds. (Downers Grove, Ill.: InterVarsity Press, 1997),970-973.
15 Zapazite kako Luka u Novom zavetu opisuje Svetog Duha kako govori kroz proroke, kao što je Agav u Delima 21,11. Agavovo proročanstvo u vezi Pavla se očigledno ispunilo: Jevreji su uhvatili Pavla (Dela 21,30-33 i predali ga u ruke pagancima (Dela 23; videti i 28,17). Agav ne kaže kako će Pavle biti predat u ruke paganaca, već samo da će se to desiti.
16 Gerhard Pfandl, The Gift of Prophecy: The Role of Ellen White in God’s Remnant Church (Nampa, Idaho: Pacific Press, 2008), 75.
17 Videti Eric Livingston, »Inquire of the Lord«, Ministry (April 1981): 4-6. Radi korisne diskusije o Oldi u vezi sa Elen Vajt; videti i Herbert Douglass, Messenger of the Lord (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1998), 17-19; i A. G. Daniells, The Abiding Gift of Prophecy (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1936), 36-172.
18 Livingston, 6. Ja se slažem sa ovim autorom da »postoji paralela između Elen Vajt i proročice Olde«.
19 Kontekst ovog pasusa posebno brani dodavanje ili brisanje iz reči proroštva u knjizi Otkrivenje. Ali, tokom vekova, hrišćani su ovaj princip primenili na sve knjige kanona Novog zaveta kao i na knjige kanona Starog zaveta.
20 Evanđeosko hrišćanstvo je podeljeno oko ovog pitanja, sa gledištima koja variraju od secesionizma (svi čudesni darovi Svetog Duha danas više ne postoje) do harizmatizma (svi čudesni darovi Svetog Duha funkcionišu i danas). Veoma korisno formulisanje i poređenje tih različitih gledišta nalazi se kod Wayne Grudem, ed., Are Miraculous Gofts for Today? Four Views (Grand Rapids, Mich.: Zondervan, 1996). Na osnovu biblijskog dokaza, adventisti veruju da će duhovni darovi Svetog Duha postojati sve do Isusovog dolaska, ali oni preispituju tvrdnje nekih ljudi u vezi današnjih darova. Videti George Rice, »Spiritual Gifts«, u Handbook of Seventh-day Adventist Theology, Raoul Dederen, ed. (Hagerstown, Md.: Review and Herald, 2000) 613-620.
21 Radi dublje diskusije o biblijskom učenju u vezi nastavka postojanja duhovnih darova, videti T. Housel Jemison, A Prophet Among You (Mountain View, Calif.: Pacific Press, 1955), 135-146.
22 Dale Ratzlaff, »The Christ Event and the Spirit of Prophecy«, Proclamation! March-April 2007, 16-19.
23 Dokaz upućuje na to da je »svedočanstvo Isusa« subjektivni genitiv na grčkom, što znači da je svedočanstvo proročka poruka od Isusa, a ne od nekoga ko svedoči o Njemu (objektivni genitiv). Radi lingvističkog dokaza, videti Gerhard Pfandl, »The Remnant Church and the Spirit of Prophecy«, Symposium on Revelation, Daniel and Revelation Committee Series, Frank B. Holbrook, ed. (Silver Spring, Md.: Biblical Research Institute, 1992), 7:305-315; Pfandl, »Thee Testimony of Jesus«, neobjaljven tekst predstavljen na Međunarodnoj biblijskoj konferenciji u Turskoj, u julu 2006.
24 Robert L. Saucy, »An Open but Cautious View«, u Grudem, 128.
25 Radi korisnog komentara u vezi ovog pasusa, videti F. F. Bruce, 1 and 2 Thessalonians, Word Biblical Commentary, vol. 45 (Waco, Tex.: Word, 1982), 121-127.
26 Još jedno značajno pitanje bitno za kontekst 1. Solunjanima 5, 19-22 je da li ovaj pasus obuhvata nivoe proroštva ili istinita proročanstva nasuprot lažnim. Neki tumače ovaj i druge pasuse kao da Pavle savetuje vernicima da raspoznaju koji je deo proroštva istinit, a koji je lažan – kao da novozavetni proroci ili postkanonski proroci mogu da imaju pomešane istinite i lažne poruke. Evanđeoski teolog Vejn Grudem je dobro poznat zastupnik ovog gledišta u Wayne Grudem, The Gift of Prophecy in the New Testament and Today, rev. ed. (Wheaton, Ill.: Crossway Books, 2000). Grejem S. Bredford u Graeme S. Bradford, More Than a Prophet (Berrien Springs, Mich.: Biblical Perspectives, 2006), daje adventističku adaptaciju toga. Ali, nigde u kontekstu 1. Solunjanima 5 – ili bilo gde u Novom zavetu, iz tog razloga – ne postoji dokaz za ovakvu tvrdnju. S obzirom da Biblija prepoznaje sva ispoljavanja proročkog dara kao potpuno nadahnuta, preispitivanje se ne odnosi na razaznavanje istine ili greške u jednoj istoj proročkoj poruci, već na razaznavanje istinitih i lažnih proročanstava. Videti Saucy, 127, 128; Gerhard Pfandl, »Ellen White and Modern Prophets«, u nastupajućoj knjizi Ellen White Issues, Merlin Burt, ed.; i reference u fusnoti 14 ovog poglavlja.
27 Radi veće diskusije o biblijskom preispitivanju za određivanje istinitosti proroka, videti Douglass,28-32; Rice, 629-631; i Saucy, 146-148.
28 Saucy, 70.
29 Frank Holbrook, »The Biblical Basis for a Modern Prophet«; dostupno na www.adventistbiblicalresearch.org.