Uloga književnih asistenata Elen Vajt

1.Mojsijeva 4:1: Očekivanje Adama i Eve da će Kain biti Mesija
04.03.19.
Izjave pogrešno pripisane Elen Vajt
04.03.19.

Uloga književnih asistenata Elen Vajt

old fountain pen on manuscript

Šta je sekretaricama i književnim asistentima Elen Vajt (Ellen White) bilo dozvoljeno da rade na njenim spisima?

Elen Vajt nije uvek koristila savršenu gramatiku, pravopis, interpukciju, ili savršenu konstrukciju rečenice ili paragrafa u svojim spisima. Ona je otvoreno priznavala svoj nedostatak tih tehničkih sposobnosti. Godine 1873. ona je jadikovala, «Ja nisam naučnik. Ne mogu da pripremim svoje spise za štampu… Ja nisam gramatičar» (Selected Messages, book 3, p. 90). Osetila je da joj je potrebna pomoć drugih u pripremi spisa za izdavanje. W. C. Vajt (W. C. White) opisuje granice koje je njegova majka odredila za njene radnike:

«Ljudima koji su prepisivali majčine spise poveren je rad na ispravljanju gramatičkih grešaka, eliminisanju nepotrebnih ponavljanja, i grupisanju paragrafa i odlomaka u najbolji redosled…»

«Majčini radnici sa iskustvom, kao što su sestra Dejvis, Burham, Bolton, Pek i Hejr, (Davis, Burnham, Bolton, Peck i Hare), koji su dobro upoznati sa njenim spisima, imali su dozvolu da uzmu rečenicu, paragraf, ili odlomak iz jednog spisa i da ga unesu u drugi spis gde je iskazana ista misao ali ne tako jasno. Ali nijednom majčinom radniku nije bilo dozvoljeno da dodaje spisima svoja lična razmišljanja» (W. C. White to G. A. Irwin, May 7, 1900).

U toku pripreme poglavlja za svaku knjigu, Elen Vajt je konstantno bila konsultovana, i kada bi posao bio završen, bio bi dat njoj zbog konačnog odobrenja.

U 75-oj godini ona je objasnila ono što radi svojoj sestri, Meri (Mary):

«Sada, sestro moja, nemoj misliti da sam te zaboravila; jer nisam. Znaš da trebam da pripremim knjige. Moj poslednji trud je usmeren ka knjizi o pravom obrazovanju. Pisanje ove knjige je bilo veoma naporno za mene, ali je skoro završena. Sada završavam poslednje poglavlje. Ova knjiga neće obuhvatiti mnogo onoga o čemu sam pisala u nekim obimnijim knjigama, ali uputstva koja sadrži su važna. Osećam da mi je Božja pomoć potrebna neprekidno.»

«Još uvek sam aktivna kao i uvek. Nisam ni najmanje oslabila. Mogu da uradim mnogo posla, da pišem i govorim kao što sam to činila godinama unazad.»

«Čitam sve te kopije, kako bih videla da li je sve kako bi trebalo da bude. Čitam sve rukopise za knjigu pre nego što se pošalju na štampanje. Vidiš da je moje vreme u potpunosti zauzeto» (Letter 133, 1902).

Optužba za plagijarizam

Da li je Elen Vajt bila plagijator?

Elen Vajt je često koristila literalne izvore kako bi saopštila svoju poruku. U Uvodu jedne od njenih najpopularnijih knjiga ona je napisala:

«U nekim slučajevima gde je istoričar tako grupisao događaje da oni ukratko pružaju jasan pogled na određenu temu, ili je pojedinosti grupisao na prikladan način, navodila sam njegove reči; ali u nekim slučajevima nisu posebno naglašeni, jer citati nisu izneti da bi se pisac istakao kao autoritet, već zato što njegove izjave pružaju jasnu i ubedljivu predstavu događaja. Slično sam postupila i pri navođenju iskustava i mišljenja onih koji u našem vremenu unapređuju delo reformacije». (The Great Controversy, p. xii).

Korišćenje drugih autora od strane Elen Vajt nije bilo ograničeno na istorijske i geografske materijale, već je uključivalo i druge oblasti. Istraživanja su pokazala da je ona obogatila svoje spise sa odabranim izrazima iz dela koja je čitala u većoj meri nego što je to poznato, iako je količina koja je dokumentovana do sada u malom procentu (manje od 2 %) kada se meri u odnosu na njen ukupan literalni rad.

Zato što je odabrane delove drugih autora uvrstila u svoje spise, kritičari su optužili Elen Vajt za plagijarizam. Ali korišćenje tuđeg jezika ne čini literalnu krađu, kao što je zabeležio advokat Vinsent Ramik (Vincent L. Ramik), stručnjak za patent, zaštitni znak, i autorsko pravo. Nakon istraživanja oko 1 000 slučajeva iz oblasti autorskog prava u Američkoj pravnoj istoriji, Ramik je izneo zakonsko mišljenje na 27. stranica, gde je zaključio da «Elen Vajt nije bila plagijator, i njena dela ne sadrže prekršaj autorskog prava/pirateriju.» Ramik iznosi nekoliko faktora koje su kritičari spisa Elen Vajt propustili da uzmu u obzir kada su je optuživali za literalnu krađu i prevaru.

  1. Njen izbor je «u okviru legalnih granica „poštene upotrebe.“
  2. «Elen Vajt je koristila spise drugih; ali način na koji je to činila, učinilo ih je jedinstveno njenim»- adaptiranjem izabranog u njen literalni sklop.
  3. Elen Vajt je podsticala čitaoce da nabave primerke nekih knjiga koje je koristila – pokazujući na taj način da nije nameravala da sakrije činjenicu da je koristila literalne izvore, i da nije imala nameru da prevari ili zameni rad bilo kog drugog autora.

Elen Vajt «nije kopirala na veliko ili bez razlike. Ono što je izabrala ili što nije, i kako je menjala ono što je izabrala» otkriva da je koristila literalne izvore «da bi povećala ili snažnije iznela svoje lične transcedentne teme; ona je bila gospodar, ne rob, svojih izvora» (Herbert E. Douglass, Messenger of the Lord, p. 461).